Suveren solist i dinamička prezasićenost izvedbe orkestra

Zagrebačka filharmonija, In memoriam mo Pavle Dešpalj, Matko Smolčić, fagot, Pavle Zajcev, dirigent, Plavi ciklus, Koncertna dvorana Lisinski

• 

  Točno nakon godinu dana, Zagrebačka filharmonija posvetila je svoj koncert iz Plavog ciklusa u spomen lani preminulom skladatelju i svestranom dirigentu Pavlu Dešpalju, koji je dugogodišnjim neumornim djelovanjem ostavio dubok trag kao šef-dirigent, a na kraju i počasni doživotni šef Filharmonije.

  Iako je Pavle Dešpalj  još za studijskih dana u klasi Stjepana Šuleka i odmah potom ostavio nekoliko skladbi koje se povremeno, uglavnom prigodno pojavljuju na repertoaru, ovaj put je iz njegove skladateljske ostavštine izabrano novije djelo iz repertoara kojim je prekinuo dugogodišnju stvaralačku šutnju. Riječ je o ljupkim Romantičnim varijacijama na Krežminu temu iz 2017. godine, naručenima i skladanima za Strossmayerove dane u Đakovu. Strossmayer je bio biskup i mecena koji je uvelike pomagao rano preminulom Franji Krežmi – novom Paganiniju Franji Krežmi, kako su ga zvali. Dirigent Pavle Zajcev s Filharmonijom elegantno je, lakog i uređenog orkestralnog zvuka predstavio te čipkaste i šarmantne Varijacije jednostavno naivne teme.

  Solist večeri ovaj put bio je fagostist Matko Smolčić u Mozartovom Koncertu za fagot i orkestar u B-duru, reprezentativnom koncertantnom djelu za taj instrument. Kroz njega je prolazio suvereno, s velikom lakoćom, u dosluhu s orkestrom koji je pod vodstvom Zajceva solistu osigurao primjerenu i pažljivu suradnju. U muzikalnoj i tečnoj izvedbi moglo se poželjeti jedino više zaigrane reminiscencije na Mozartov vokalni slog iz opera koje se slute u solističkoj dionici.

  

  Veliko simfonijsko djelo ovoga je puta na koncertnoj večeri predstavljala izvedba raskošne Sedme simfonije u d-molu Antonína Dvořáka. Izborom se potvrdila dosadašnja sklonost Pavla Zajceva zasićenim romantičarskim partiturama velikog zamaha, poput onih Liszta ili Brucknera, s koncerata koje je predvodio u prošlim sezonama. U izvedbi Dvořákove simfonije inzistiralo se na velebnom zvučanju, a u tome si je Orkestar dao oduška kada je već dopušteno. Ustrajnost na dinamikama iznad mezzofortea dovodila je do prezasićenosti izvedbe, koja je osobito došla do izražaja u završnom stavku Allegro, gdje su sve učestale gradacije završavale eksplozijom zvuka. U opasnosti su tada bile fine i suptilne niti poput dionice flaute, koja se prezentno izborila za svoj opstanak. Zasićenost punim zvučanjem Orkestra, stanoviti višak monumentalnosti, dovodio je tako do suprotnog dojma tromosti, a presnažna gesta izvedbe koja  je nažalost prevladala nad ipak poželjenim nijansiranjem, ometala je potpunu razgovjetnost njezine gradnje.

  © Maja Stanetti, KLASIKA.hr, 31. prosinca 2022.

  Program: 
  
  Pavle Dešpalj: Romantične varijacije na Krežminu temu
  Wolfgang Amadeus Mozart: Koncert za fagot i orkestar u B-duru, KV 191
  Antonín Dvořák: 7. simfonija u d-molu, op. 70    

Piše: